Ator Fotografije: Miloš Lužanin
Ciklus slika Nemesta predstavljaju ostvarenja nastala inspirisana temom za konkurs jubilarnog, 60.Bijenala umetnosti u Veneciji pod naslovom „Stranci svuda” (Stranieri Ovunque) čiji je fokus ove godine bio na umetnicima koji su i sami stranci, imigranti, iseljenici, pripadnici dijaspore, prognani i izbeglice.
Pažnju domaće, ali i svetske likovne javnosti Ivana Živić je skrenula serijom slika “Sobe od vode” na kojoj je radila poslednjih godina. Ivanine slike karakteriše istraživanje enterijera potopljenih pod vodom u jedinstvenom spoju realizma, fantazije i montaže. Gledalac se oseća obavijen ovim prostorima naseljenim jedinim prisustvom plivača koji istražuje unutrašnji svet emocija.
I NEMESTA su takođe pod vodom, ali ovoga puta nisu obeležena specifičnom arhitekturom, vizantijskom ili nekom renesansnom, već nedefinisanom, neprepoznatljivom. Prostore koje zatičemo antropolog Mark Ože definiše kao ”nemesta”. Za razliku od sociološkog pojma ”mesta” koje se poistovećuje s prostorno i vremenski lokalizovanom kulturom, nemesta su svi oni putevi i građevine neophodni za ubrzanu cirkulaciju ljudi i dobara: petlje, nadvožnjaci, aerodromi, veliki tržni centri, kao i izbeglički kampovi za raseljena lica sa raznih krajeva planete. To preobilje prostora koje se izražava u ogromnom broju stvarnih i izmišljenih slika, kao i u spektakularnom ubrzanju saobraćaja, ima za posledicu stvaranje nove realnosti u kojoj smo svi stranci. Za razliku od ”mesta” koje je prisno, identitetsko, istorijsko i relaciono, ove velike građevine, uprkos svim pokušajima mimikrije bliskosti, ostaju surogati po kojima plutamo bez mogućnosti spuštanja sidra. Likovi na slikama Ivane Živić smo mi – stranci na nemestima, bilo gde na planeti.
Istoričarka umetnosti Slavica Obradinović ističe:”Polazeći od ovih premisa slike Ivane Živić prikazuju savremene prostore tržnih centara ili aerodromskih čekaonica, stanica metroa ispunjenih vodom gde usamljeni protagonist plutaju na površini. U prepoznatljivim enterijerima u realnosti preplavljeni brojnim ljudima, užurbanošću i bukom sada je prisutna samo jedna osoba skrivenog lica dok levitira. Slikarka uvodi muški i androgeni lik, pored ženskog kao osnovni motiv slike.
Po rečima autorke, “ Ideja jeste da slike budu meditativne. Da budu mentalne slike određenog stanja svesti, pre nego konkretna predstava vode, enterijera i osobe. Mi smo navikli da funkcionišemo u društvu imitiranja i kopiranja i do te mere se oslanjamo na tuđe obrasce da smo zaboravili da i sami imamo moć mišljenja, kreiranja, učenja, rasta. U tom smislu devojka sa slike je bilo ko od nas ko pokušava da “pliva” u ovom haotičnom vremenu i svetu bez jasnog smisla. Ko pokušava, ili već jeste pronašao sebe a sad treba i da se “održi na površini”, da ne potone u mulj besmisla koji se prostire svuda oko nas. U životu svakog pojedinca i u svim oblastima društvenog života emocije imaju ogroman značaj. Razumeti ih znači ne samo bolje poznavati sebe, već i bolje razumeti drugu osobu”.
Ivana Živić u slike ugrađuje sveprisutan osećaj izgubljenog identiteta prikrivenog neutemeljenim statusom i pripadnošću što stvara osećaj izopštenosti, dok je iskonska potreba individue da pripada jednom širem društvenom i geografskom ambijentu.
https://www.ivanazivic.com/press.html
Kontakt telefon: + 381600190629
