Bogdan Slavica nadahnuto stvara arhitektonski omaž inspirisan najboljom tradicijom klasične moderne i njene stoge geometrijske logike, ali protumačene u duhu savremenog doba. Autorova usredsređenost bazira se na svesnoj, skoro romantičnoj potrebi za obnovom lokalne gradske memorije, sintaksom modernizma u pokušaju da se proizvede svežina prijemčivosti ranog funkcionalizma.
