Vizual: ARCHISISTEM
Kako se pandemija koronavirusa širi, sve više ljudi razmišlja o preseljenju u manja mesta, predgrađa ili mesta bliže prirodi, a postojeće kuće za odmor se adaptiraju u životni prostor. Povećana potreba za boravkom u prirodi i sloboda koju ona pruža za stanovnike gradova, predstavlja poseban izazov za arhitekte
Mnoge vikendice koje su bile napuštene ponovo su oživele a one koje su prodavane u bescenje ponovo dobijaju na vrednosti… i sasvim novi kompleksi se grade sa vrlo bogato i lepo osmišljenim sadržajima (da naglasimo – sa stručne strane NE podrzavamo neplansku izgradnju na planinama kao ni bilo gde drugde). Snažno preporučujemo iskustva zemalja sa razvijenim planinskim turizmom gde se naselja grupišu planski na visinama do oko 1000m nadmorske visine i sav saobraćaj nadalje se reguliše železnicom, uspinajčama ili gondolama. Takodje verujemo u harmoničnost i odnos prema širem okruženju kao moćan princip projektovanja u stvaranju koncepta, forme i odabiru veličine/spratnosti/materijalizacije objekta koji ne doprinosi obavezno komercijalnoj vrednosti. Ali bi morao da prednjači nad tim principom.
Arhitekte Milena Starčević I Mirjana Bezmarević su sa svojim biroom Archisystem Smart Space, imala sreće da učestvuje u nekim od izazovnih projekata koji su podrazumevali klasičan sistem gradjenja kamenom, blokom i opekom sa betonskim elementima livenim na licu mesta – ali završnim obradama prirodnim materijalima, zatim onima baziranim na germanskoj i nordijskoj praksi gradjenja drvenih kuća, kuća gradjenim od masivne drvene gradje – balvana i, trebalo bi uskoro, od preradjenih gradjevinskih kontejnera.
Neke kuće su rešene sa inženjerske i arhitektonske strane a neke su radjene i sa svim enterijerskim detaljima (sa pristupom projektovanju i stanova a pogotovo ovakvih samostalnih objekata naglašena je sinhronizacija, funkcije su posmatrane kao medjusobno zavisni delovi koji treba da izrastu u konačni oblik svojih odnosa i dišu kao hramonična i estetski oblikovana celina).
Konačno, imali su veliku sreću da neke od tih objekata vide realizovane do najmanjih detalja… dok drugi još čekaju svoju punu realizaciju… ali svaki od njih je imao obogaćujući uticaj na autore i po njihovim rečima doprineli su i dubljem razumevanju i bliskosti sa tlom, vetrom, suncem i kišom, vremenom u kojem trajemo i kojim smo odredjeni – ali ne i ograničeni, i naše veličine i trajanja u odnosu na veličinu i trajanje onog što je bilo ovde davno pre nas.
Ovakvi projekti, nagoveštavaju jednu smisleniju arhitekturu, arhitektura saživota. Iako bi bilo pretenciozno očekivati prevrat arhitektonske (est)etike u celini, ipak je realno očekivati sve jače pojedinačne tokove u smeru održive, ekološki i društveno osmišljene arhitekture, građenja koje traži ravnotežu između individualnih potreba, zajedništva i održivosti. Možda bismo dakle pogodili suštinu budućih arhitektonskih tokova prognozom koja bi umesto pronalaženja novih materijala tražila mogućnosti povezivanja savremenih tehnoloških dostignuća i tradicionalnih, obnovljivih materijala.
